Olovka koja je pomogla Apolu 11 da poleti sa Meseca prodata za 857.600 dolara

Aukcija koja je vratila priču u javnost

Na prvi pogled, običan crni flomaster. U stvarnosti, predmet koji je 1969. godine poslužio kao improvizovani alat u jednom od najkritičnijih trenutaka misije Apolo 11. Više od pola veka kasnije, olovka kojom je Baz Oldrin aktivirao oštećeni prekidač lunarnog modula prodata je zajedno sa odlomljenim delom prekidača za 857.600 dolara. Kada su Nil Armstrong i Baz Oldrin 20. jula 1969. godine sleteli na Mesec, najveći deo sveta pratio je ono što je izgledalo kao konačni uspeh jedne od najambicioznijih tehnoloških operacija u istoriji. Međutim, uspešno sletanje bilo je samo polovina zadatka.

Trebalo je još poleteti. A upravo tu se pojavio problem zbog kojeg je jedan sasvim običan flomaster postao deo istorije astronautike. U julu 2026. aukcijska kuća Sotheby's ponudila je na prodaju dva predmeta iz lične kolekcije Baza Oldrina: odlomljeni plastični deo prekidača iz lunarnog modula Eagle i aluminijumski Duro „Rocket“ flomaster kojim je Oldrin aktivirao njegov preostali mehanizam. Predmeti su bili procenjeni na između 800.000 i 1,2 miliona dolara, a na aukciji 15. jula prodati su za 857.600 dolara. Ali zašto je jedan prekidač bio toliko važan?

Problem otkriven tek posle šetnje po Mesecu

Unutrašnjost lunarnog modula Eagle bila je izuzetno tesna. Armstrong i Oldrin nisu imali sedišta kao u klasičnoj letelici, a oko njih su se nalazili paneli ispunjeni instrumentima, prekidačima i automatskim osiguračima. Tokom priprema i kretanja u kabini astronauti su na sebi nosili velike sisteme za održavanje života — PLSS rančeve koji su tokom boravka izvan modula obezbeđivali kiseonik, hlađenje i druge neophodne funkcije.

Negde tokom tih aktivnosti oštećen je jedan od automatskih osigurača na kontrolnoj tabli. Bio je označen kao ENG ARM, odnosno Engine Arm. NASA je kasnije zaključila da je najverovatniji uzrok udara bio deo sistema za održavanje života astronauta koji je zakačio kontrolni panel. Isti scenario NASA je uspela da reprodukuje tokom simulacija na Zemlji. Zbog toga su na kasnijim Apollo misijama oko određenih prekidača ugrađene zaštite koje su trebalo da spreče sličan incident.

Problem nije bio u elektronici samog osigurača. Polomljen je njegov spoljašnji plastični deo — mali element koji astronaut koristi da prekidač pritisne ili izvuče. Oldrin je problem prijavio kontroli leta. „Kraj izgleda kao da je polomljen“, objasnio je Hjustonu, uz napomenu da bi prekidač verovatno mogli da pritisnu, ali da nije siguran da bi nakon toga mogli ponovo da ga izvuku. Kontrola leta je preko telemetrije potvrdila da se Engine Arm breaker tada nalazio u otvorenom položaju i astronautima rekla da ga za sada ostave tako. Prema proceduri, trebalo ga je uključiti tek kasnije, tokom priprema za poletanje.

Zašto je taj mali prekidač bio toliko važan?

Lunarni modul nije bio jedna letelica koja se u celosti vraćala sa Meseca. Eagle se sastojao iz dva glavna dela. Donji, descent stage, sadržao je motor i opremu potrebnu za spuštanje. On je posle sletanja ostajao na površini Meseca. Iznad njega nalazio se ascent stage — gornji deo modula u kojem su bili astronauti. Kada dođe vreme za povratak, njegov zaseban raketni motor trebalo je da podigne Armstronga i Oldrina sa površine i uvede ih u lunarnu orbitu.

Tamo bi se ponovo spojili sa komandnim modulom Columbia, u kojem ih je čekao treći član posade, Majkl Kolins. Oštećeni Engine Arm circuit breaker bio je deo električnog sistema potrebnog da se sistem uzletnog motora pripremi za rad. Sa prekidačem u odgovarajućem položaju sistem je mogao da dobije potrebnu električnu konfiguraciju za pokretanje uzletnog motora.

Samim pritiskanjem tog prekidača motor, dakle, nije trenutno „upaljen“. Ali bez pravilno zatvorenog električnog kola astronauti ne bi mogli normalnom procedurom da aktiviraju sistem koji je trebalo da ih podigne sa Meseca. Sotheby's u dokumentaciji predmeta prenosi i Oldrinovo objašnjenje: bez tog prekidača u zatvorenom položaju, uzletni motor ne bi mogao da bude pokrenut. A rezervni raketni motor nije postojao.

Rešenje se nalazilo među običnim predmetima u kabini

Astronauti i kontrola misije razmatrali su problem, ali Oldrin je u kabini pronašao vrlo jednostavno rešenje. Flomaster. U pitanju nije bila čuvena Fisher Space Pen hemijska olovka, kako se ova priča ponekad pogrešno prepričava, već Duro „Rocket“ crni flomaster sa filcanim vrhom, dugačak oko 14 centimetara. Imao je aluminijumsko kućište, a na poklopcu čak i komadić čičak-trake — uobičajeno rešenje u bestežinskom stanju kojim su astronauti pričvršćivali male predmete da ne odlutaju po kabini.

Oldrin je ustanovio da vrh flomastera može da uđe u otvor koji je ostao nakon što je plastično dugme puklo. Njime je pritisnuo unutrašnji mehanizam osigurača. Ovo je važan detalj koji se u popularnim verzijama priče često pojednostavljuje. Oldrin nije napravio novi električni prekidač od olovke niti je njome spojio dve žice. Flomaster je jednostavno poslužio kao dovoljno tanak alat kojim je mogao fizički da pritisne postojeći mehanizam oštećenog circuit breakera.

Postojao je i dobar razlog da za tako nešto ne koristi metalni predmet. Guranje metala u električni panel svemirske letelice teško da bi bilo poželjno rešenje. Filcani vrh flomastera omogućio je da se prekidač pritisne bez direktnog umetanja metalnog dela u njegovu unutrašnjost. Improvizacija je uspela. Otprilike sat vremena pre planiranog poletanja Hjuston je Oldrinu javio da telemetrija pokazuje da električno kolo uzletnog motora izgleda ispravno. Oldrin je odgovorio da verovatno više ne bi mogao da izvuče prekidač čak i kada bi to želeo. Za povratak to više nije bilo važno. Trebalo je samo poleteti.

„Eagle“ ponovo dobija krila

Posle nešto više od 21 sata provedenog na površini Meseca došlo je vreme da Armstrong i Oldrin napuste Tranquility Base. Uzletni motor lunarnog modula aktiviran je prema planu. Gornji deo Eagle-a odvojio se od donje platforme i poleteo sa Meseca. Motor je radio približno sedam minuta i uveo modul u lunarnu orbitu. „We're off“, javio je Oldrin. Armstrong je ubrzo izgovorio još jednu rečenicu koja nije postala ni približno poznata kao njegov prvi korak na Mesecu: „The Eagle has wings.“ Eagle ponovo ima krila. U orbiti su se spojili sa Columbijom i Majklom Kolinsom, a sva trojica su se nekoliko dana kasnije vratila na Zemlju.

Da li je olovka zaista „spasla Apolo 11“?

U popularnim tekstovima ovaj događaj se često opisuje dramatičnim naslovima prema kojima je jedna olovka „spasla trojicu astronauta“. Stvarna priča je malo nijansiranija — ali ništa manje zanimljiva. Direktno ugroženi kvarom bili su Armstrong i Oldrin, jer su se nalazili na površini Meseca. Majkl Kolins je za to vreme kružio oko Meseca u komandnom modulu Columbia i nije zavisio od tog prekidača.

Da Eagle nije mogao da poleti, posledice za Armstronga i Oldrina bile bi katastrofalne. Međutim, nije precizno reći da bi kvar istog prekidača automatski usmrtio i Kolinsa. Takođe, tvrdnja da je flomaster bio jedino moguće rešenje ne može se dokazati. Kontrola misije i astronauti bi gotovo sigurno nastavili da traže druge načine da aktiviraju prekidač.

Ono što je dokumentovano jeste da je problem postojao, da je prekidač bio neophodan za planiranu proceduru uzletanja i da ga je Oldrin uspešno pritisnuo upravo flomasterom. NASA-in zvanični izveštaj o misiji navodi da je Engine Arm circuit breaker uspešno zatvoren kada je bio potreban za poletanje i beleži polomljeno dugme kao stvarnu tehničku anomaliju Apola 11. Drugim rečima, priča nije legenda nastala decenijama kasnije. Problem je dokumentovan još tokom same misije.

Od alata vrednog nekoliko dolara do predmeta od skoro milion

Više od pola veka kasnije, ista olovka ponovo je privukla pažnju javnosti. Na aukciji Sotheby'sa u Njujorku 15. jula 2026. ponuđena je zajedno sa odlomljenim crnim plastičnim delom originalnog prekidača. Oba predmeta potiču direktno iz lične kolekcije Baza Oldrina i uz njih je ponuđeno pismo kojim Oldrin potvrđuje njihovo poreklo. Pet zainteresovanih kupaca nadmetalo se za lot, koji je na kraju dostigao cenu od 857.600 dolara.

Sa tehničke strane, pred nama su praktično jedan stari flomaster koji više ni ne piše i komadić polomljene plastike. Njihova vrednost, naravno, nema mnogo veze sa materijalom od kojeg su napravljeni. Oni predstavljaju jedan od onih trenutaka koji pokazuju da čak ni iza tehnološkog poduhvata koji uključuje stotine hiljada ljudi, ogromne rakete, računare, navigacione sisteme i milijarde dolara ulaganja nije moguće predvideti baš svaki problem. Ponekad se između uspeha i katastrofe može naći sasvim sitan kvar. A ponekad je za njegovo rešavanje dovoljan astronaut koji pogleda oko sebe i shvati da mu je potreban samo — flomaster.