Šta smo nasledili od neandertalaca — i šta nam geni zaista govore?

Dve vrste sličnosti koje ne treba mešati

Homo sapiens i neandertalci potekli su od starije zajedničke populacije. Zato su mnogi njihovi geni bili slični i pre nego što su se ponovo sreli. Kada naučnici kažu da savremeni čovek nosi neandertalsko poreklo u delu genoma, misle na određenije tragove: nizove varijanti DNK koji kod nekih današnjih ljudi liče na sekvence iz neandertalskih fosila više nego što bi se očekivalo samo na osnovu davnog zajedničkog pretka. Taj proces prenosa varijanti među populacijama zove se introgresija.

Genom je celokupan skup naslednih informacija, a haplotip je grupa bliskih varijanti koje se često nasleđuju zajedno. Zato izrazi „2% neandertalske DNK“ i „2% gena“ nisu isto. Ne znači da je svaka pedeseta naša osobina neandertalska, niti da je ostatak genoma „čist“ od zajedničke evolucione istorije. Procenat se odnosi na deo sekvence čije se skorije poreklo pripisuje mešanju sa neandertalcima.

Kako je dokaz pronađen u starim kostima?

DNK u fosilu raspada se na kratke komade. U nju se mešaju genomi bakterija iz zemlje, a pri iskopavanju i radu u laboratoriji uzorak može da se kontaminira savremenom ljudskom DNK. Tim Svantea Peba razvio je metode za rad sa drevnom DNK: čiste prostorije, kontrolne uzorke, prepoznavanje oštećenja karakterističnih za stare molekule i poređenje velikog broja fragmenata sa referentnim genomima. Materijal iz neandertalskih kostiju pronađenih, između ostalog, u pećini Vindija u Hrvatskoj bio je ključan za prvi nacrt neandertalskog genoma objavljen 2010. godine.

Poređenje je pokazalo da ljudi čiji su preci uglavnom živeli van Afrike nose, u proseku, oko 1–2% neandertalskih sekvenci u svom genomu; procena zavisi od populacije i metode. Ovaj nalaz bio je snažan dokaz da su se preci nekih savremenih ljudi i neandertalci međusobno razmnožavali. Pebu je za otkrića o genomima izumrlih ljudskih srodnika i ljudskoj evoluciji dodeljena Nobelova nagrada za fiziologiju ili medicinu 2022. godine.

Važno je izbeći pojednostavljenu mapu „Evropljani imaju, Afrikanci nemaju“. Najveći signal nasleđa iz te epizode nalazi se u populacijama čiji su preci izašli iz Afrike, ali migracije su trajale desetinama hiljada godina i deo ljudi se vraćao u Afriku. Zbog mešanja među kasnijim populacijama mogu se otkriti neandertalske sekvence i kod nekih ljudi sa afričkim poreklom. Genetičko poreklo ne poklapa se uredno sa današnjim državama, jezicima ili društvenim kategorijama.

Kada su se sreli?

Neandertalci su dugo živeli u Evropi i zapadnoj Aziji, dok su se populacije Homo sapiensa širile iz Afrike. Nisu postojala samo dva pojedinca u jednom susretu. Podaci iz drevnih i savremenih genoma ukazuju na složeniju istoriju, sa mešanjem i kasnijom prirodnom selekcijom. Analiza genoma ljudi starih oko 45.000 godina iz Ranisa u Nemačkoj i Zlatog konja u Češkoj, objavljena na internetu u decembru 2024. i u broju časopisa Nature iz 2025, datirala je važan događaj mešanja koji dele današnji neafrički genomi na približno 45.000–49.000 godina pre sadašnjosti. Druga istraživanja ukazuju na vremenski period mešanja, a ne na jedan čaroban datum. Tačnu geografsku tačku svih susreta ne znamo.

Posle toliko generacija nasleđeni delovi DNK postaju sve kraći jer se hromozomi pri stvaranju polnih ćelija rekombinuju. Naučnici koriste prosečnu dužinu tih fragmenata kao jedan od načina da procene kada je došlo do mešanja. Ne mogu iz vašeg današnjeg rezultata da pokažu imenom jednog neandertalskog pretka. Mogu da procene istoriju populacija i da odrede oblasti genoma u kojima su takve sekvence češće ili ređe.

Da li nas te varijante menjaju?

Neke neandertalske varijante nalaze se blizu gena povezanih sa kožom, dlakama i radom imunskog sistema. Tokom širenja u nova okruženja određene varijante možda su pomagale populacijama da odgovore na lokalne patogene ili klimatske uslove. Druge su mogle biti štetne ili neutralne. Istraživači su, na primer, prepoznali neandertalsko poreklo jednog sklopa varijanti na hromozomu 3 povezanog sa većim rizikom teškog kovida 19 u istraživanim populacijama, kao i drugog sklopa u oblasti gena OAS na hromozomu 12 povezanog sa manjim rizikom. To nisu „geni za kovid“ u jednostavnom smislu: ishod bolesti zavisi od mnogih činilaca, a genetička povezanost sama ne dokazuje isti biološki mehanizam u svakoj osobi.

Deo neandertalskih sekvenci tokom vremena nestao je iz naših predaka. Naročito su zanimljivi veliki delovi genoma u kojima je neandertalsko poreklo vrlo retko ili odsutno, ponekad nazvani „pustinje“ neandertalske DNK. Moguće objašnjenje jeste da su neke kombinacije bile nepovoljne pa ih je selekcija postepeno uklanjala, ali svaki takav region zahteva posebno ispitivanje. Različiti ljudi danas nose različite komade neandertalskog nasleđa; zato zbirno, kroz mnogo ljudi, možemo pronaći znatno više neandertalske sekvence nego u jednom genomu.

Najvažnija pouka nije procenat na komercijalnom genetičkom testu. Drevna DNK nam pokazuje da je ljudska istorija mreža susreta, razdvajanja i ponovnih susreta. Neandertalci su kao zasebna populacija nestali, ali deo njihovih genetičkih varijanti ostao je u potomcima ljudi sa kojima su živeli. Saznanje o zajedničkom poreklu govori nam mnogo o evoluciji, a vrlo malo o vrednosti, sposobnosti ili identitetu bilo koje današnje osobe.