Životinja veličine zrnca
Tardigrade, poznate kao vodeni medvedići, imaju osam kratkih nogu i žive u tankom filmu vode oko mahovina, lišajeva, zemljišta ili u slatkoj i slanoj vodi. Većina je kraća od milimetra. Njihova neobična otpornost često se prikazuje kao supermoć, ali aktivna tardigrada nije neosetljiva na sve uslove. Da bi preživela isušivanje, neke vrste polako gube vodu i skupljaju se u takozvani tun. U tom stanju metabolizam se izuzetno usporava.
Zaštita nije jedna magična supstanca. U zavisnosti od vrste, važni su posebni proteini, stabilizacija ćelijskih struktura, kontrola oštećenja i sposobnost popravke kada se voda vrati. Različite vrste se razlikuju; rezultat za jednu vrstu ne može se automatski pripisati svim tardigradama. Zato istraživači mere i uslove pripreme, dužinu izlaganja i uspeh oporavka.
Dvanaest dana na spoljašnjosti letelice
Švedski i nemački istraživači pripremili su eksperiment na misiji Foton-M3. Oko 3.000 tardigrada poslato je u orbitu 2007. godine, a deo uzoraka bio je izložen uslovima otvorenog svemira približno dvanaest dana. Istraživači su odvojeno ispitivali uticaj vakuuma i kombinacije vakuuma sa Sunčevim zračenjem. Po povratku su životinje ponovo hidratizovali i pratili koje su se oporavile.
Ishod je bio zapanjujući: određeni broj jedinki preživeo je vakuum, a neke i dodatno zračenje. Ali uspeh nije bio stopostotan. Jako ultraljubičasto zračenje znatno je smanjivalo preživljavanje, a preživeti ne znači nužno da je svaka jedinka ostala potpuno zdrava ili se normalno razmnožavala. Naučni naslov zato mora da kaže „deo tardigrada”, a ne „svaka tardigrada uvek”.
Schokraie E, Warnken U, Hotz-Wagenblatt A, Grohme MA, Hengherr S, et al. (2012) / Wikimedia Commons · Izvori ↗ · Uslovi korišćenja slike ↗
Šta je vakuum, a šta zračenje?
Vakuum znači veoma nizak pritisak i neposrednu opasnost da voda ispari iz tkiva. Životinja već isušena i u tun-stanju ima drugačiju polaznu tačku od aktivne životinje pune vode. Svemir donosi i svetlost i druge vrste jonizujućeg zračenja, velike temperaturne razlike i mikrogravitaciju. Svaki faktor deluje na drugačiji način; kombinacija može biti teža od pojedinačnog uticaja.
Laboratorijski ogled je zato bolje razumeti kao niz poređenja nego kao jedno pitanje „može li živeti u svemiru”. Naučnici kontrolišu koji uzorci dobijaju koji uslov, a zatim porede preživljavanje i oporavak. Nije isto biti izložen 12 dana u orbiti i naseliti suvu površinu Marsa tokom generacija. Oba scenarija se u popularnim tekstovima često mešaju.
Bob Blaylock / Wikimedia Commons · Izvori ↗ · Uslovi korišćenja slike ↗
Zašto je rezultat važan?
Ako razumemo kako ćelije podnose sušenje i kako popravljaju oštećeni , možemo bolje proučavati granice života. Takva istraživanja mogu nadahnuti metode čuvanja biološkog materijala, ali konkretna medicinska primena zahteva mnogo dodatnih koraka. Eksperiment je važan i za astrobiologiju: pokazuje da kratko preživljavanje u svemiru nije potpuno nemoguće za složenu životinju.
Ipak, to nije dokaz da život putuje između planeta. Za takvu tvrdnju morali bismo razmotriti izbacivanje sa planete, dugo putovanje, zaštitu od zračenja, ulazak u atmosferu, uspešan oporavak i razmnožavanje. Jedan uspešan korak ne dokazuje ceo niz. Upravo ta razlika između fascinantnog merenja i prevelikog zaključka čini priču naučno zanimljivom.
Šta bismo još ispitali?
Naredni eksperimenti mogu porediti vrste, dužinu izlaganja, brzinu isušivanja i vrstu zračenja. Važno je meriti ne samo da li se jedinka pomera posle povratka, već i njenu dugoročnu fiziologiju, potomstvo i oštećenja ćelija. Kontrolne grupe ostaju na Zemlji u istim uslovima osim onog koji želimo testirati. Tako se razlikuje efekat leta od efekta rukovanja uzorkom.
Tardigrade nas podsećaju da otpornost nije apsolutna osobina poput „neuništivosti”. Ona je sposobnost pod određenim uslovima i sa granicama koje možemo izmeriti. To je mnogo korisnije, i zapravo neverovatnije, od mita o životinji koja može sve.
Pojmovi
— stanje u kome se životne aktivnosti organizma toliko uspore da postaju teško merljive.
