Koliko možemo verovati sećanju očevica?

Sećanje nije snimak

Zamislimo da smo na ulici na nekoliko sekundi videli saobraćajnu nezgodu. Kasnije možemo da ispričamo šta se dogodilo, ali naš mozak nije sačuvao svaki kadar poput kamere. Dok posmatramo, pažnja bira samo deo podataka. Kada se događaja prisećamo, povezujemo te tragove sa znanjem, očekivanjima i onim što smo u međuvremenu čuli. Zato se uverljiva i iskrena priča može razlikovati od samog događaja.

Jedan od poznatih eksperimenata Elizabet Loftus i Džona Palmera prikazao je učesnicima snimke sudara. Istraživači su zatim menjali glagol u pitanju o brzini automobila. Oni koji su dobili snažniju reč poput „smrskali“ procenjivali su veću brzinu od onih koji su čuli blažu formulaciju. U jednom delu istraživanja češće su se sećali razbijenog stakla, iako ga na snimku nije bilo. Nije reč o tome da su učesnici namerno lagali: naknadno pitanje uticalo je na ono što su kasnije prijavljivali kao svoje sećanje.

Psiholozi takav uticaj nazivaju efektom pogrešne informacije. Ponekad je teško razdvojiti ono što smo zaista videli od onoga što smo saznali od druge osobe, pročitali u vesti ili zamislili dok smo prepričavali događaj. To se zove problem praćenja izvora sećanja. U svakodnevnom životu posledica može biti bezazlena; u istrazi, razlika između „video sam“ i „neko mi je rekao“ može promeniti nečiji život.

Ovakvi eksperimenti ne pokazuju da je svaki detalj našeg pamćenja lažan. Pokazuju kako se za određene detalje može promeniti odgovor kada se promeni informacija dostupna posle događaja. Neko se, na primer, može tačno sećati da su se dva vozila sudarila, a pogrešno verovati da je video staklo na putu. Razlika između tačnog jezgra i pogrešnog detalja razlog je da se sećanje ispituje pažljivo, umesto da se bez razmišljanja prihvati ili odbaci u celini.

Greška može nastati i pre prisećanja

Sećanje ne može biti preciznije od opažanja iz kojeg je nastalo. Lice koje se vidi iz daljine, pod slabim osvetljenjem ili samo na trenutak ostavlja manje pouzdanih tragova. Stres, zaklonjen pogled i usmeravanje pažnje na drugi predmet dodatno otežavaju zadatak. Istraživanja takođe pokazuju da ljudi u proseku teže prepoznaju lica osoba iz grupe sa kojom imaju manje iskustva. To su statistički obrasci, ne presuda o tačnosti pojedinačnog svedoka.

Zato je korisno zabeležiti uslove opažanja odmah: koliko je susret trajao, sa koje udaljenosti, pod kakvim svetlom i šta je svedok prvo opisao svojim rečima. Kasnija, mnogo detaljnija priča ne može retroaktivno poboljšati početni pogled. Važno je i odvojiti opis koji je svedok dao pre gledanja fotografija od opisa nastalog posle toga.

U razgovoru sa svedokom otvorena pitanja, poput „Šta se zatim dogodilo?“, daju mu prostor da sam navede ono čega se seća. Pitanje „Da li je čovek u crvenoj jakni imao nož?“ već nudi dve informacije koje možda nisu deo prvobitnog opažanja. Beleženje prvih reči svedoka, bez dopunjavanja i tumačenja, čuva trag o tome šta je znao pre nego što je do njega stigla nova verzija priče.

Kako prepoznavanje može da promeni uspomenu

Recimo da policija najpre pokaže svedoku jednu osobu, a nekoliko dana kasnije i niz fotografija u kojem se ista osoba ponovo pojavljuje. Njeno lice sada može delovati poznato zato što je svedok već video fotografiju, a ne zato što ga je video na mestu događaja. To je primer pogrešnog pripisivanja izvora poznatosti. Ako službenik zatim kaže „dobro ste izabrali“, početna nesigurnost može se pretvoriti u samopouzdanje koje će svedok kasnije iskreno pokazivati na sudu.

Zbog toga naučne preporuke traže pošteno sastavljen niz fotografija. Osobe koje nisu osumnjičene treba da odgovaraju početnom opisu tako da se jedan čovek ne izdvaja očigledno od ostalih. Svedoku valja jasno reći da počinilac možda uopšte nije među prikazanim ljudima. Onaj ko vodi postupak po mogućnosti ne treba da zna ko je osumnjičeni: tako se smanjuje rizik da pogledom, tonom glasa ili drugim nenamernim signalom navede svedoka na odgovor. To je dvostruko slep postupak.

Prvo prepoznavanje treba sačuvati što vernije: ko je izabran, koliko je vremena prošlo i kako je svedok tada, sopstvenim rečima, izrazio sigurnost. Posebno je važno zabeležiti i odluku „niko od ponuđenih“. Ponovljeni nizovi i komentari istražitelja kasnije menjaju uslove u kojima procenjujemo pouzdanost sećanja.

Fer niz fotografija ne znači da svaki čovek na slici mora izgledati isto. Cilj je da opis koji je svedok dao pre postupka ne izdvaja samo osumnjičenog. Ako je, na primer, opis bio „mlada osoba sa kratkom kosom“, bilo bi problematično prikazati jednog mladića sa kratkom kosom među mnogo starijim ljudima. Tada bi izbor mogao odražavati izgled samog niza, a ne prepoznavanje lica viđenog pri događaju.

Da li je sigurnost ipak korisna?

Odgovor zavisi od trenutka u kojem je izmerena. Sigurnost izražena prvi put, odmah posle fer postupka, može nositi informaciju o verovatnoći tačnog prepoznavanja. Istraživanja ne opravdavaju jednostavno pravilo da je svaka samouverena izjava tačna. Pouzdanost opada ako je prvom izboru prethodilo pokazivanje osumnjičenog, sugestija, povratna informacija ili višestruko ponavljanje.

Zato treba razlikovati dve rečenice: „Svedok je na sudu potpuno siguran“ i „Svedok je pri prvom, nepristrasnom prepoznavanju bio potpuno siguran“. Druga je mnogo korisnija za procenu, ali ni ona sama ne rešava slučaj. Identifikaciju treba povezati sa drugim nezavisnim dokazima. Sud i porota moraju razumeti kako je iskaz nastao, a ne samo čuti njegov konačni oblik.

Šta se događa u mozgu?

U stvaranju i povezivanju sećanja učestvuje mreža moždanih oblasti. Hipokampus je naročito važan za povezivanje elemenata događaja — mesta, vremena i onoga što smo videli. Ali ne postoji jedno „skladište“ u koje se odloži gotov snimak. Kada se prisećamo, različiti delovi iskustva ponovo se aktiviraju i sastavljaju. Novo znanje može uticati na kasnije prisećanje, ali to ne znači da se svako sećanje pri svakom prisećanju nužno izmeni.

Šta iz ovoga možemo naučiti?

Svedočenje očevica nije ni nepogrešivo ni beskorisno. Njegova vrednost zavisi od kvaliteta prvog opažanja i od toga koliko je postupak čuvao sećanje od kasnijih uticaja. Najpoštenije pitanje zato nije „Da li svedok zvuči ubedljivo?“ nego „Šta je imao priliku da vidi, šta je rekao odmah i kako je sprovedeno prvo prepoznavanje?“ Nauka pomaže da se taj dokaz prikupi bolje, a ne da se ljudi unapred proglase nepouzdanim.