Može li zvuk koji ne čujemo da utiče na raspoloženje?

Šta je infrazvuk?

Zvuk je promena pritiska koja se širi kroz sredinu. Frekvencija govori koliko puta u sekundi talas osciluje; merimo je u hercima (Hz). Infrazvuk je naziv za frekvencije ispod približno 20 Hz, donje uobičajene granice ljudskog sluha. Ta granica nije oštar zid: da li će neko nešto čuti ili osetiti zavisi i od jačine, okolnog zvuka i pojedinačne osetljivosti. „Ispod 20 Hz“ zato nije isto što i „nikada se ne može opaziti“.

Infrazvuk nastaje pri vulkanskoj i tektonskoj aktivnosti, olujama i kretanju velikih masa vazduha ili vode. Proizvode ga i pojedini motori, ventilacioni sistemi, saobraćaj i druga oprema. Naučnici ga mere instrumentima baš zato što prenosi informacije o pojavama koje običnim sluhom ne možemo pouzdano pratiti. Sama činjenica da izvor stvara veoma niske frekvencije ne govori da je njegovo dejstvo štetno: važni su nivo, trajanje i uslovi izlaganja.

Niski tonovi imaju dugačke talasne dužine. Na 18 Hz jedan ciklus traje oko 0,056 sekundi, a talasna dužina u vazduhu je približno 19 metara. Zbog toga prostorija, zidovi i položaj osobe mogu uticati na nivo koji se stvarno izmeri na pojedinom mestu. Naučnici zato nisu smeli da se oslone samo na podešavanje zvučnika: instrumentom su proveravali signal baš u prostorijama u kojima su učesnici sedeli.

Kako je izveden eksperiment?

Istraživači sa kanadskog univerziteta MacEwan uključili su 36 studenata, nasumično raspoređenih u četiri grupe. Svi su slušali kratak muzički odlomak: umirujući ili uznemirujući. Istovremeno je u polovini slučajeva radio izvor infrazvuka od približno 18 Hz; u drugoj polovini nije. Tako su istraživači mogli da uporede i vrstu muzike i prisustvo veoma niske frekvencije, umesto da sve promene pripišu samo „jezivoj“ melodiji.

Infrazvuk su stvarala dva niskotonska zvučnika izvan vidnog polja učesnika. Istraživači su izmerili da je signal u prostorijama bio oko 75–78 dB na toj frekvenciji. Izlaganje uz muziku trajalo je oko pet minuta. Učesnici su odmah potom ocenili muziku i svoja osećanja. Pljuvačku su dali neposredno pre izlaganja i oko 20 minuta od njegovog početka; iz uzoraka je određen kortizol, hormon koji učestvuje u odgovoru organizma na različite zahteve i opterećenja.

Jedinica decibel može da zavede čitaoca ako je posmatra bez konteksta. Broj izmeren na 18 Hz ne može se jednostavno prevesti u utisak glasnoće običnog govora ili muzike, jer ljudsko uho nije jednako osetljivo na sve frekvencije. Važno je i kojim instrumentom i kojim postupkom je nivo izmeren. U ovoj studiji podatak o nivou opisuje tačno kontrolisani eksperimentalni signal; ne daje univerzalnu granicu iznad koje je infrazvuk „opasan“.

Šta su učesnici prijavili?

Oni koji su bili izloženi infrazvuku u proseku su muziku ocenili kao tužniju i manje zanimljivu. Takođe su prijavili više razdražljivosti i manje interesovanja. Ove razlike zabeležene su i uz mirniji i uz uznemirujući muzički odlomak. Većina nije pouzdano pogodila da li je infrazvuk bio uključen: njihovi odgovori nisu bili bolji od onoga što bi se očekivalo slučajnim pogađanjem.

U grupi sa infrazvukom zabeležen je i viši nivo kortizola u pljuvački. To je merljiva fiziološka promena, ali kortizol nije jednostavan „merač straha“. Njegov nivo varira tokom dana i reaguje na više faktora. Ovaj eksperiment zato podržava oprezniji zaključak: pod konkretnim laboratorijskim uslovima izlaganje je bilo povezano sa nepovoljnijim ocenama i promenom jednog pokazatelja stresnog odgovora.

Poređenje pljuvačke pre i posle izlaganja posebno je korisno zato što u obzir uzima početni nivo svake osobe. Ipak, kada u svakoj grupi učestvuje samo devet ljudi, pojedinačne razlike mogu imati veliki uticaj na proseke. Statistički značajna razlika jeste signal vredan daljeg ispitivanja, ali ne govori sama po sebi koliko je promena velika u svakodnevnom životu. Za to su potrebni ponovljeni eksperimenti i precizno poređenje sa stvarnim izlaganjem van laboratorije.

Istraživači nisu našli ubedljiv porast prijavljenog straha ili anksioznosti. To je važna razlika između rezultata i privlačnog naslova o „sablasnom zvuku“. Neprijatnost, razdražljivost i strah nisu ista psihološka pojava. Naučno pošten tekst mora da kaže šta je mereno, šta je nađeno i šta nije nađeno.

Kako zvuk može da deluje ako ga ne čujemo?

Jedna mogućnost je da vrlo niske vibracije utiču na delove čula ravnoteže ili na druge telesne signale, čak i kada se ne doživljavaju kao običan zvuk. U unutrašnjem uhu se nalaze i otolitni organi, koji pomažu da osetimo položaj i kretanje glave. Takav mehanizam je predložen kao hipoteza na osnovu ranijih istraživanja, uključujući rad sa životinjama. Ova studija nije merila aktivnost tih organa, pa ne može pokazati da su oni uzrok promena raspoloženja kod učesnika.

Druga mogućnost je da su delovali različiti telesni ili akustički signali koje eksperiment nije razdvojio. Naučnici su pokušali da uklone lako čujne i vidljive tragove rada zvučnika, ali se jednim malim eksperimentom ne može iscrpiti svako alternativno objašnjenje. Upravo zbog toga se istraživanja ponavljaju sa novim grupama, opremom, frekvencijama i merama.

Koliko daleko možemo da prenesemo zaključak?

Uzorak je bio mali: po devet ljudi u svakoj od četiri grupe, pretežno mladi studenti. Jedan uzorak pljuvačke nije mogao da se upotrebi, pa je analiza kortizola obuhvatila 35 osoba. Testirana je jedna približna frekvencija, jedan raspon nivoa i kratko izlaganje. Nisu ispitivani deca, stariji ljudi, različite svakodnevne zgrade niti dugotrajno življenje uz neki uređaj. Rezultati zato ne daju osnov da svaki ventilator ili svaku nisku vibraciju proglasimo uzrokom lošeg raspoloženja.

Posebno je važno razlikovati laboratorijski efekat od objašnjenja priče o duhovima. U staroj kući na osećaj nelagode istovremeno mogu da utiču osvetljenje, temperatura, očekivanja, nepoznati zvuci i priče koje smo čuli. Ako bi se nekad utvrdilo da infrazvuk doprinosi takvom doživljaju, to ne bi značilo da je jedini uzrok. Ova studija nije ispitivala „uklete“ zgrade, niti je pokazala da infrazvuk stvara halucinacije.

Zašto je istraživanje ipak korisno?

Zato što pretvara privlačnu pretpostavku u pitanje koje može da se proveri. Istraživači su definisali frekvenciju, kontrolisali prisustvo signala, uporedili grupe i merili i subjektivne odgovore i biološki pokazatelj. Sledeći korak bili bi veći uzorci, različite starosne grupe, više nivoa i frekvencija, kao i ponavljanje u svakodnevnim prostorima uz pažljivo merenje drugih uslova. Nauka napreduje upravo tako: od zanimljivog signala do provere koliko je nalaz pouzdan i gde mu je granica.