Više radnji nije isto što i više tokova razmišljanja
Mozak istovremeno obavlja veliki broj procesa: reguliše disanje, obrađuje zvuke i održava položaj tela. Zbog toga je previše gruba tvrdnja da čovek „nikada ne može da radi dve stvari odjednom”. Problem nastaje kada dve aktivnosti traže iste ograničene resurse, naročito pri izboru odgovora, održavanju cilja ili obradi složenog značenja. Razgovor i rešavanje novog matematičkog problema mogu zato konkurisati mnogo više nego slušanje lagane muzike i slaganje već poznatih predmeta.
Zamislimo učenicu koja piše objašnjenje hemijskog ogleda. Na telefonu stiže poruka o rasporedu treninga. Ona čita poruku, proverava kalendar i zatim se vraća ogledu. Ruke su gotovo sve vreme nešto radile, ali cilj se promenio nekoliko puta. To je : određivanje šta sada treba uraditi, a zatim ponovno uspostavljanje pravila i konteksta prethodnog posla.
stereogab · Izvori ↗ · Uslovi korišćenja slike ↗
Kako istraživači mere cenu prebacivanja
U laboratoriji je moguće tražiti da ispitanik naizmenično razvrstava oblike i rešava jednostavne računske zadatke. Istraživači porede vreme reakcije kada se isti tip zadatka ponavlja i kada pravilo mora da se promeni. Razlika se naziva . Važna je i tačnost: brži odgovor koji donosi mnogo više grešaka nije nužno bolji rezultat.
Joshua Rubinstein, David Meyer i Jeffrey Evans u radu iz 2001. ispitivali su promene zadataka i ulogu njihove složenosti i poznatosti. Rezultate su tumačili pomoću procesa promene cilja i aktiviranja pravila. Prebacivanje je zahtevalo vreme, posebno kada je novi skup pravila bio zahtevniji. To je dokaz o konkretnim eksperimentalnim uslovima, a ne formula po kojoj svako korišćenje telefona smanjuje produktivnost za isti procenat. Često citiranih „40 odsto” ne treba pretvoriti u univerzalnu meru za sve ljude i sve poslove.
Zašto se po povratku ne nastavlja baš tamo gde smo stali
Pri pisanju ili rešavanju problema u držimo nekoliko relevantnih informacija: šta pokušavamo da dokažemo, koji korak je poslednji završen i šta sledeće treba proveriti. Nova aktivnost može da potisne deo tog sadržaja. Povratak zato ponekad zahteva ponovno čitanje prethodnog pasusa ili proveru računanja. To dodatno vreme u svakodnevnom radu nije isto što i nekoliko desetinki sekunde iz jednostavnog laboratorijskog zadatka.
Korisno je razlikovati prekid koji pomaže i prekid koji prekida upravo najzahtevniji korak. Ako ne razumemo pojam, otvaranje njegovog objašnjenja doprinosi istom cilju. Ako u sred izvođenja dokaza pređemo na raspravu u grupnom četu, promenili smo i cilj i pravila odgovaranja. Broj otvorenih prozora zato sam po sebi nije dovoljno merilo . Važno je šta između njih radimo i koliko često menjamo misaoni kontekst.
Urs Steiner · Izvori ↗ · Uslovi korišćenja slike ↗
Šta je studija sa 80 mladih odraslih zaista pokazala
Kevin Madore i saradnici 2020. objavili su u časopisu Nature istraživanje osamdeset mladih odraslih. Tokom zadatka pamćenja pratili su moždanu električnu aktivnost pomoću i promene veličine zenice. Propusti pažnje neposredno pre pokušaja prisećanja bili su povezani sa lošijim prepoznavanjem prethodno viđenih slika. Veće samoprijavljeno kombinovanje medija takođe je bilo povezano sa češćim propustima pažnje i slabijim pamćenjem.
Ova povezanost je . Ispitanici nisu nasumično raspoređeni da godinama koriste mnogo ili malo medija, pa rezultat ne dokazuje da je izazvao trajno oštećenje njihovog pamćenja. Moguće je da postojeće razlike u pažnji doprinose izboru navika, da navike utiču na pažnju ili da deluju dodatni činioci. Uzrast uzorka takođe ne opravdava automatsko pripisivanje istog rezultata svim osnovcima i srednjoškolcima. Science News Explores ovu temu predstavlja mladima, ali pri našoj obradi moramo sačuvati razliku između zanimljivog nalaza i dokazanog uzroka.
Da li navika kombinovanja medija poboljšava filtriranje informacija?
Ranije istraživanje Eyala Ophira, Clifforda Nassa i Anthonyja Wagnera, objavljeno 2009. u , upoređivalo je osobe koje češće i ređe kombinuju medije. U ispitanim zadacima veće kombinovanje bilo je povezano sa većom osetljivošću na nerelevantne informacije. Nalaz nije podržao jednostavnu pretpostavku da svakodnevno žongliranje ekranima samo po sebi trenira superiornu kontrolu pažnje. I ovde je važno da poređenje postojećih grupa nije eksperiment koji dokazuje kako je navika nastala ili šta će se dogoditi svakoj osobi.
Posebno treba paziti na jezik: „osobe iz jedne grupe u proseku su imale slabiji rezultat” ne znači „svaka osoba iz te grupe ima lošiju pažnju”. Proseci mogu sakriti velike individualne razlike. Upitnik o medijskim navikama takođe zavisi od procene i sećanja učesnika. Zbog toga je ozbiljan članak o multitaskingu zanimljiv upravo kada pokazuje i kako je istraživanje urađeno, umesto da uređaje proglasi jedinstvenim uzrokom svih problema sa učenjem.
Mali ogled koji možeš da ponoviš
Napravi dve uporedive serije poznatih zadataka. Jednu rešavaj u neprekinutom bloku, a drugu uz unapred određene kratke prekide u kojima radiš sasvim drugačiju aktivnost. Beleži ukupno vreme i broj grešaka, a redosled zameni pri narednom pokušaju. Serije ne smeju biti toliko različite po težini da ta razlika sama objasni rezultat. Vežbanje i umor takođe mogu promeniti ishod.
Ovo je demonstracija za razmišljanje o sopstvenom radu, a ne dijagnostički test pažnje. Praktičan pokušaj može biti da najzahtevniji deo učenja dobije zaštićen blok vremena, dok se poruke proveravaju između blokova. Pre prekida zapiši sledeći konkretan korak, na primer „proveriti znak u trećem redu”. Tako po povratku ne moraš ponovo da rekonstruišeš ceo plan. Cilj nije da se svaki prekid zabrani, nego da vidimo kada promena aktivnosti pomaže, a kada samo povećava vreme potrebno za isti rezultat.
