Pristrasnost nije isto što i svesna laž
je sklonost da tražimo ili tumačimo informacije u korist već postojećeg uverenja ili pretpostavke. Može početi pre čitanja, kada u pretragu unesemo samo pitanje koje pretpostavlja željeni odgovor. Može se javiti i tokom procene dokaza: blisko objašnjenje prolazi uz malu proveru, dok suprotnom tražimo mnogo stroži dokaz. Raymond Nickerson u pregledu iz 1998. pokazuje da naziv obuhvata više povezanih obrazaca, a ne jednu identičnu grešku u svim situacijama.
Zamislimo tvrdnju da određena tehnika učenja uvek daje bolju ocenu. Ako se sećamo samo uspeha učenika koji su je koristili, preskačemo one koji nisu uspeli i one koji su uspeli na drugi način. Nije potrebno da nameravamo da obmanemo nekoga. Dovoljno je da prikupljanje primera postane jednostrano. Zato iskrenost i sigurnost govornika nisu zamena za postupak koji obuhvata i neugodne podatke.
Tri broja koja kriju šire pravilo
Peter Vason je 1960. dao učesnicima niz 2, 4, 6 i tražio da otkriju pravilo. Mogli su da predlažu nove trojke i dobijaju odgovor da li one odgovaraju pravilu. Lako je pomisliti da su u pitanju parni brojevi sa korakom dva. Trojke 4, 6, 8 i 8, 10, 12 zatim uspešno prolaze, ali ne razlikuju tu usku ideju od mnogo šireg pravila: brojevi rastu.
Trojka 1, 3, 9 bila bi korisnija za razlikovanje tih pretpostavki. Ako je prihvaćena, pokazuje da parnost i korak dva nisu neophodni. Takav test ne služi tome da namerno izaberemo pogrešan odgovor, nego da ponudimo primer za koji dve konkurentske ideje daju različita predviđanja. U Vasonovom malom originalnom uzorku samo šest od 29 učesnika stiglo je do pravog zaključka bez prethodnog pogrešnog zaključka. To nije procena koliko su svi ljudi „iracionalni”, već ishod jednog posebno postavljenog zadatka.
Četiri kartice i trag koji može da opovrgne pravilo
Drugi poznat Vasonov zadatak koristi kartice sa brojem na jednoj i bojom na drugoj strani. Na ilustraciji se vide 3, 8, plava i crvena strana. Pretpostavimo pravilo: „Ako je na jednoj strani paran broj, na drugoj je plava boja.” Koje kartice treba okrenuti da bismo proverili mogući prekršaj? Karticu 8, jer bi crvena poleđina prekršila pravilo, i crvenu karticu, jer bi paran broj na poleđini takođe bio prekršaj.
Plava kartica nije neophodna za ovu proveru: pravilo ne kaže da svaka plava strana mora imati paran broj. Kartica 3 takođe ne može da prekrši navedenu tvrdnju, jer njen uslov nije ispunjen. Ovaj primer pokazuje razliku između traženja slaganja i traženja . Ipak, rad na Vasonovim zadacima pokazuje da način formulisanja i kontekst menjaju uspeh. Jedna greška na apstraktnoj kartici nije dovoljan dokaz da osoba u svim stvarnim odlukama sistematski zanemaruje činjenice.
User:Life of Riley User:Domdomegg · Izvori ↗ · Uslovi korišćenja slike ↗
Kada dobra prva ideja zakloni bolju
Srodna prepreka u rešavanju problema naziva se : već poznat postupak može vezati pažnju i otežati pronalaženje boljeg. Merim Bilalić, Peter McLeod i Fernand Gobet proučavali su šahovske probleme u kojima postoji poznato rešenje, ali i efikasnija alternativa. Praćenje pokreta očiju pokazalo je kako prva ideja može usmeriti dalje pretraživanje table. Znanje je, dakle, veliki resurs, ali način njegovog aktiviranja ponekad sužava ono što razmatramo.
Scientific American je ovoj pojavi posvetio tekst o tome zašto prva ideja može zakloniti bolju. i nisu potpuno isto: prvo se posebno odnosi na vezivanje za poznat način rešavanja, dok drugo obuhvata i procenu dokaza o uverenjima. Zajednička pouka je da osećaj kako „već imamo rešenje” može zaustaviti dalju proveru prerano. U školskom zadatku vredi pitati da li se postojeće rešenje može proveriti drugim postupkom, a ne samo ponoviti isti račun.
Zašto „budi objektivan” nije dovoljan postupak
Charles Lord, Mark Lepper i Elizabeth Preston 1984. istraživali su strategiju razmatranja suprotne mogućnosti. Umesto opšteg poziva na nepristrasnost, učesnici su dobijali konkretniji zadatak da razmotre kako bi suprotna procena mogla biti tačna. U ispitivanim situacijama to je umanjivalo određene pristrasnosti. Ovaj rezultat podržava proverljiv postupak, ali ne obećava da će zamišljanje suprotne strane rešiti svaku raspravu ili ukloniti svaki motiv da branimo svoj stav.
Praktična verzija može biti pitanje: „Koji bi podatak promenio moje mišljenje?” Ako ne postoji zamisliv odgovor, možda ne proveravamo tvrdnju nego samo branimo identitet vezan za nju. Drugo pitanje je: „Da li bih ovaj dokaz prihvatio kada bi podržavao suprotnu stranu?” Treće je: „Da li su svi ovi portali nezavisno proverili vest, ili prepisuju isto saopštenje?” Deset ponovljenih naslova može biti samo jedan trag prikazan deset puta.
Mohylek · Izvori ↗
Skepticizam ne znači da svi stavovi imaju jednaku težinu
Otvorenost prema suprotnom dokazu nije obaveza da svakoj tvrdnji pripišemo istu verovatnoću. Dobar eksperiment sa jasnim postupkom ne dobija istu težinu kao neproverljiva anegdota samo zato što neko želi „obe strane”. Ako već postoje brojna kvalitetna merenja, ona menjaju početnu procenu. Razuman skepticizam postavlja iste kriterijume relevantnim tvrdnjama, umesto da svakom izvoru automatski veruje ili automatski sumnja u sve.
Možemo, na primer, napraviti tabelu sa tvrdnjom, predviđanjem, podacima koji je podržavaju i podacima koje teško objašnjava. Prazna poslednja kolona nije nužno pobeda: možda nismo dovoljno tražili. U nju treba uključiti i kvalitet provere, veličinu uzorka i mogućnost drugih objašnjenja. Takva tabela ne garantuje nepristrasnost, ali ostavlja trag načina zaključivanja. Drugi čitalac tada može proveriti korake, umesto da samo procenjuje našu sigurnost.
Jedna navika za čitanje naučne vesti
Pre nego što deliš vest, odvoji naslov od glavne tvrdnje i napiši je jednom rečenicom. Zatim pronađi šta je stvarno mereno: ponašanje, mišljenje, ćelije u laboratoriji ili rezultat računarskog modela. Proveri da li zaključak prelazi granice tog merenja. Ako se govori o uzroku, potraži kako su istraživači razdvojili moguća objašnjenja. Ako vest citira stručnjaka, proveri da li njegov komentar tumači podatke ili dodaje pretpostavku.
Na kraju se vrati svojoj početnoj proceni. Možda je potvrđena, možda oslabljena, a možda nema dovoljno informacija. „Još ne znam” može biti precizniji odgovor od brzog svrstavanja. Veština kritičkog mišljenja nije samo pronalaženje tuđe greške; obuhvata i spremnost da promenimo sopstveni postupak kada vidimo da on sistematski bira samo prijatne dokaze. Najbolji test ideje često nije novi primer koji joj odgovara, već primer koji bi je mogao razlikovati od ozbiljne alternative.
